Vera i nevera je zaista mnogo, ali moral je jedan, hoće li to ikad ljudi shvatiti, moj Milorade Karaliću?!
Kad je ono, tamo šezdesetih godina minulog veka, na banjalučkoj periferiji, na znanoj “pilani” rukomet pobedio neprikosnoveni fudbal, nastavnik fiskulture Branko Janković okupio je u tamošnjoj Osnovnoj školi mališane, naučio ih osnovna pravila rukometne igre, a već tada odskakao je crnomanjasti momčić Milorad Karalić. Posle će preći u banjalučki Borac, uz starije Miru Bjelića i Boru Golića, postao je član prve zlatne generacije na čelu sa Petrom Perovićem, Jerolimom Karadžom, Vladimirom Jovićem… Ta mlađana trojka: Bjelić, B. Golić i Karalić biće embrion iz kojeg će kasnije nastati “drim tim” Borca, sve do klupske titule šampiona Evrope i brojnih svetskih i olimpijskih medalja u dresu reprezentacije Jugoslavije. Taj Borac postaće mera rukometne vrednosti i umeća, ne samo u Jugoslaviji, već u celom svetu, uz celu plejadu sjajnih igrača: Arslanagić, Selec, Rađenović, Popović… i lansirati Banjaluku u kosmičke sportske visine. Svi su ih cenili, svi su im se divili.
Kažu da je Vukašin Vule Vukalović, tvorac one zlatne generacije košarkaša sarajevske Bosne, vodio tada mlade igrače Varajića, Radovanovića i Delibašića da gledaju Milorada Karalića. Govorio im je:
-Ovako se igra kao što igra Karalić, ovako se i ponaša, ovakvu ozbiljnost u igri pokazuje samo neko ko je vrhunski sportista. On napregnuto razmišlja i smišlja dok se kreće. On se viteški nadigrava s protivnikom, a nikad ne poigrava; on uvek zna šta hoće i šta treba, i zato i jeste majstor nad majstorima!
Milorad Karalić je bio zaista majstor rukometne igre. Iako ne neke naročite fizičke konstitucije, bio je vrhunski strelac, a njegova nezadrživost u prodoru i skoku ostala je simbol nepokolebljivosti u sportu. On je od onih sportista koji plene, nevidljivi idealizovani pobednik u nama, koji se ne zaboravlja ni decenijama kasnije.
Nezaboravna je njegova igra u revanšu protiv Steaue u prepunom Boriku 1975. godine, taj meč pratio sam kao novinar koji je tek okončao pripravnički staž.
Borac je u prvom meču u Bukureštu pobedio sa dva gola razlike, a u Banjaluci odlični Rumuni uzvratili istom merom. Sudije su odsvirale kraj meča, semafor pokazuje 13:10 za Steauu, taj rezultat rumunskog šampiona vodi u finale, ali ostalo je još da se izvede sedmerac za Borac. “Sedmerac” nije “jedanaesterac”, gde je omjer 80 odsto u korist izvođača, u rukometu je to, otprilike, “fifti-fifti”, kada je reč o strelcu i golmanu.
Karalić na liniji od sedam metara. Prepuna dvorana zanemela. Čujem i danas dah jednog velikog navijača Borca koji mi se ispeo gotovo na leđa! Pre toga Karalić je šutirao četiri penala, realizovao sva četiri. Učinak sto odsto, što kod “penaldžija” i nije baš uvek. Šta će biti sada?
-Ne daj se Milorade – zvučalo je više kao molitiva nego kao podrška i naredba.
Gollll!!! Semafor pokazuje 11:13, Borac ide dalje. Urnebes u dvorani! Od Borčevih jedanaest, Karalić je osam puta pogodio mrežu!
Mnogo godina kasnije priseća se Milorad sa te utakmice svakog detalja:
-Penale sam do tada šutirao levo-desno, čini mi se sve dole, golmanu gotovo kraj nogu. Prilaze ći lopti razmišljam, zadnji put sam šutirao desno, i golmani imaju svoj rezon, ići će, valjda, ponovo da zaštiti donji deo gola. Zgrabim loptu i donosim odluku – “podiću ću” šut, to je najsigurnije… Ako je u tim trenucima išta sigurno? Golman se “spustio”, lopta mu je više ramena prošla i završila u mreži.
Karalić je, kažu stručnjaci, bio igrač za sva vremena. Njegova posebnost koliko u igru tako i u skokovima i u prodornostima “uklapala” bi se u svaki sistem igre, i u bilo koju taktičku zamisao.
Niko kao Milorad Karalić nije imao takvu posvećenost Rukomernom klubu Borac i Banjaluci. Zajedno sa doktorom Nebojšom Popovićem on predvodi “večnu listu” kluba sa 373 zvanične utakmice i 1.558 golova. U Borcu je bio sve: junoša, standardni prvotimac, kapiten, trener kluba, na kraju i predsednik sportskog velikana iz Gospodske ulice. Uz brilijantnu igračku karijeru, ovenčanoj evropskom i svetskom medaljom, te olimpijskim zlatom 1972. godine u Minhenu, sa Borcem je osvojio sve što se može osvojiti. Viceprevak i prvak Evrope, ukupno osam trofeja u šampionatu i Kupu Jugoslavije, dok je kao trener s Borcem osvojio Kup Jugoslavije, a u Kupu kupova Evrope stigao do polufinala.
U anketi sportskog časopisa “Svijet sporta”, u kojoj je učestvovalo nekoliko hiljada prijatelja sporta, Milorad Karalić je izabran među pet najvećih sportista ovih prostora u 20. veku, zajedno sa klupskim kolegom Zdravkom Rađenovićem, olimpijskim pobednicima: fudbalerom Tomom Knezom i boksetom Antonom Josipovićem, te osvajačem olimpijskom srebra košarkašicom Slađanom Golić.
Sportsku uspešnost Milorad Karalić nastavio je kasnije i u životu. Porodičan, ćerke su mu krenule njegovim putem: Tamara je doktorirala i radi na Fakultetu za fizičku kulturu i sport, a Aleksandra je profesor u čuvenoj banjalučkoj Gimnaziji. Skroman i stvaralački pomirljiv u svakoj raspravi o rukometu i sportu uopšte. Međutim, poslednjih godina prekinuti su svi odnosi između njega i kluba kojem je posvetio celi život.
Strela je, izgleda, odapeta ravno u srce.
Milorad Karalić i Rukometni klub Borac su danas dva različita sveta, a između njih reka duboka. Uverio sam se u to kad sam s njim uzaludno razgovarao da dođe na obeležavanje 40 godina od osvajanja titule šampiona Evrope i promociju filma “Bili su rukometni anđeli” koji u najvećem delu i govori o njegovoj generaciji. Naišao sam na zid ćutanja. Možda sam se tada definitivno uverio da ćutanje ne znači odobravanje, a da se na Balkanu voljenom i onome kojem si poklonio svoje srce i dušu teško prašta, ili uopšte ne prašta. Tek je, na rastanku, prozborio:
-Ovako je najbolje i za mene i za njih!
Ponekad mi se čini da nijedan grad tako olako ne prosipa “svoje bisere” i ne gubi “svoju zlatnu decu”, kao što to čini Grad mog rođenja. Daj Bože da se varam. Ali, i pored svega, i kako god bilo, zauvek je ostalo svim ljudima za nauk – valja nama preko reke, dragi moj Milorade, sa oreolom “Karalić veličanstveni”.
Veliki imaju osobinu i da praštaju, jer čovek postoji onoliko koliko se razlikuje od drugih, ono po čemu se Milorad razlikuje pripada vrhunskom i neponovljivom.
Tomo MARIĆ
Janković, Perović i Misaljević
Milorad Karalić u svom odrastanju i stasavanju posebno izdvaja ovu trojku: Branka Jankovića, Peru Perovića i Voju Misaljevića:
-Njih trojica, svako na svoj način, ogromno mnogo su učinili za Borac, rukomet, uopšte za banjalučki sport. Janković je uopšte nešto posebno što se pojavilo u jugoslovenskom sportu, sjajan pedagog, vrstan analitičar, rođen za vaspitanje i podizanje mladih ljudi. Perović je svojom čvrstinom i nepokolebljivošću bio i ostao simbol Borca, a Misaljević je i formirao ekipu koja je stigla na sam vrh Evrope 1976. godine, a u Borcu je bio od njegovog osnivanja. Mnogo se toga zaboravilo kada je reč o ovoj trojici velikana, a ne bi trebalo i ne bi smelo.
Pokrajac o Karaliću
Veliki trener i isti takav igrač, osvajač olimpijskog zlata i na klupi i na terenu, Branislav Pokrajac o Miloradu Karaliću je svojevremeno rekao:
-Kad bih birao idealnu reprezentaciju sveta 20. veka, među dvanaest igrača mesto bi imao i Milorad Karalić. Imam osećaj da se on opredelio za bilo koji drugi sport da bi imao vrhunske domete. S njim sam proveo toliko vremena u reprezentaciji gde sam ga upoznao i kao čoveka. Baš u svemu služi za primer.
Karalićev portret
Rođen je na Božić, 7. januara 1947. godine u Ivanjskoj. Profesor fizičke kulture. Za državnu reprezentaciju odigrao je 128 utakmica i postigao 181 pogodak. Za Jugoslaviju je debitovao protiv Bugarske na trofeju Tašmajdan, u Beogradu, 1967. godine. Uz blistavu sportsku karijeru, bio je ministar porodice, omladine i sporta u Vladi Republike Srpske. Predsednik Olimpijskog komiteta BiH. Nosilac je priznanja “Zaslužni sportista Republike Srpske”.
Piše: Čedo Matović | Sportdc.net
