Dok u Hrvatskoj traje evropska rukometna smotra sećanja sežu i na fenomenologiju banjalučkog Borca, njegov doprinos ovom viteškom sportu u svetskim okvirima, ali i pričama, baš kao i u životu, o “Anđelima” ranjenog srca…
Bogdan Bogdo Cvijetić.
Bio je rukometni virtouz, s loptom je mogao sve, ako je trebalo – “zakucati je” za samo nebo!
Građanska Banjaluka, koja je ostala samo u tragovima nakon zloglasne vlasti NDH i brojnih pokolja srpskog življa u samom gradu, smetala je i novoj vlasti, otud valjda i čudna odbojnost prema Bogdi, njegova sportska svestranost bila je fascinantna, ali, nažalost, rađala i zavist i ljubomoru. Sestra Nada, udata Malešević, kao profesor fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, nije mogla da dobije ni posao koji su, inače, obavljali priučeni fiskulturnici. Posle će upravo Nada biti jedan od utemeljivača, zajedno sa Hamdijom Kadunićem, Odseka za fizičku kulturu ovdašnje Pedagpške akademije, koji su pohodili mnogi sportisti: Ilija Miljuš, Nikola Braco Pavlišin, Branko Janković, Abas Arslanagić… stekli zvanje nastavnika i sportskog pedagoga, otvarajući nove puteve banjalučkom sportu.
Bogdo je, onda, pedesetih godina minulog veka, presekao – odlazi iz Banjaluke, njegovo novo životno odredište bilo je Beograd, klub Crvena zvezda, započela je velika majstorska rukometna priča, obišla svet, s tugom u srcu, daleko od rodnog grada.
Bogdan Bogdo Cvijetić, srce junačko, duša devojačka, iako je fizički izgledao bezmalo kao “trokrilni ormar”. Atleta među poratnim banjalučkim sportistima, stamena momčina, bio je najatraktivniji igrač u nekoliko sportova, svestran do zdravog razuma: rukometaš, košarkaš, atletičar, odbojkaš, fudbaler… svoju vanserijsku nadarenost poklonio je drugima – Beogradu, Švajcarskoj, Francuskoj.
Kažu i danas, da je on bio u Borcu uz Perovića, Karadžu, Jovića, Rodina, braću Stanivuković… gde bi Banjalučanima bio kraj? Decenijama kasnije otac banjalučkog rukometa Petar Pero Perović je rekao:
-Neostvarena želja mi je ostala da igram sa Bogdom Cvijetićem, takav kao on nikad se više nije pojavio.
Pre dve godine, u Dugom selu nadomak Zagreba, Borčev velemajstor Jerolim Jerko Karadža rekao je:
-Za mene govore da sam bio majstor za šut “šraubom” (izveden udarac kada je igrač golu okrenut leđima!), ali niko nije mogao da nadmaši Bogdu Cvijetića, on je to činio u skoku iz vazduha, bio sam na utakmici reprezentacije Jugoslavije u Istočnoj Nemačkoj kad mu je bar minut aplaudirala dvorana u kojoj je bilo 10.000 ljudi.
Na Bogdinu žalost, sve se to odvijalo daleko, daleko od njegovog rodnog grada. Mereno istim vremenom, nikad potrošena ljubav, Bogdo gorko u svojim “memoarima” govori:
-Šta da kažem o Banjaluci, o Borcu, Gradu i klubu koje smo svi zajedno voleli? Za nekog majka, za druge maćeha, ni obećanje o zaposlenju nakon završenog studija (Bogdo je bio profesor fizičkog vaspitanja), o stipendiji ni reči… Investirali su u decu iz drugih mesta, nebi li ih zadržali, na Banjalučane niko nije obraćao pažnju.
Tada je, verovatno, i pala zakletva – nikad se više u rodni grad vratiti neću, tako je i bilo.
U Zvezdi Bogdo je briljirao, na prvom prvenstvu sveta u rukometu proglašen je za najatraktivnijeg igrača planete, Miljan Miljanić, čuveni fudbalski stručnjak, pričao mi je da su Zvezdine rukometne utakmice bile sjajno posećenje, samo da bi se gledale majstorije Bogana Cvijetića. Borčev golman Vlado Jović je prvi banjalučki sportista koji je postao reprezentativac Jugoslavije u dresu Borca, ali Bogdan Bogdo Cvijetić je prvi rođeni Banjalučanin koji je postao reprezentativac, u dresu Crvene zvezde. Posle Beograda Bogdo je obogatio rukomet Švajcarske i Francuske, bio sjajan sportski pedagog, ali celi život ranjenog srca zbog nepravde u rođenom gradu.
U svim zvaničnim dokumentima Bogdanu Bogdi Cvijetiću, Banjaluka je zapisana kao mesto rođenja, s tim se živi i umire.
Kad je teško oboleo jedno vreme se lečio u Banji Slatina, nadomak Banjaluke, samo su ga retki prijatelji posećivali, po sopstvenoj želji sahranjen je u Beogradu.
Ljubav katkad gorko zaboli.
Sličnu sudbinu imao je, pet decenija kasnije, Mladen Baka Bojinović, dete iz banjalučkog naselja Hisete, kao mlad pokazivao vanserijsku talentovanost. Pionir i junior Borca, kad je stasao u prvotimca, u Borcu za njega nije bilo mesta, ostao gotovo na ulici.
Majka Ljilja, lepotica, gradski ukras, gotovo je zavapila:
-Zar u ovom gradu nema mesta za našu decu!?
Posle je otišao za Srbiju, jedno vreme igrao u Jagodini, posle nosio dres Partizana iz kojeg je otišao u veliki rukometni svet. U Španiji i Francuskoj izrastao u svetskog asa, reprezentativac SRJ, SiCG, a onda Srbije, navijači ga obožavali. Svrstavali su ga među najbolje rukometaše sveta.
Perući “svoju savest”, a krijući nečiju bahatost, ili ko zna šta, Banjaluka je Mladena Bojinovića proglasila za svog sportskog ambasadora, više je to Bojinoviću bila uteha nego istinska nagrada, bez obzira što je na završetku karijere igrao kratko za Borac, kasno i za njega, ali i za klub.
Bez obzira što je izrastao u svetskog čoveka, ostao je Banjalučanin u duši i u srcu, ispod dresa reprezentacije Srbije, ali i velikih klubova za koje je igrao, nosio majicu sa natpisom “Hiseta” ili “Srce za Banjaluku”.
Sve je uvek do ljudi.
Piše: Tomo MARIĆ/Sportski Zurnal
