Banjalučka rukometna legenda Velimir Petković je jedan od retkih koji su se skoro dve decenije održali u Bundesligi, gde je trenerski vek najduže pet-šest godina. Živi je dokaz da u tom poslu odlučuje još nešto osim A i B licence. Petković je psiholog, motivator, autoritet i rame za plakanje – sve to odjednom.
– Kad uđete u glavu igrača, onda možete da ga vodite. Oni se meni poveravaju, iako to ne tražim od njih, i sami određuju koliko će da se otvore – počinje priču u jednom kafeu odmah ispod kancelarija berlinskih “lisica”.
Jedan od njegovih trenerskih aduta je i to što je zlatnim slovima upisan u sportske anale Banjaluke, Veclara i Gepingena i što je dva puta osvojio evropski trofej – 1991. sa banjalučkim Borcem i 2011. sa Gepingenom.
RSS me dva puta prevario
Velimir nije želeo mnogo da komentariše dešavanja u reprezentaciji Srbije:
– Jako sam razočaran sa tom reprezentacijom, a posebno i savezom koji me dva puta prevario. Igrali su nepošteno i izgubio sam ljubav prema njima.
Nemci ga zovu “rukometna ikona”, “kult-trener”, “rukometni Feliks Magat” , koji je u fudbalskom svetu poznat po disciplini i strogoći. Kad su ga prozvali “harter Hund”, našalio se sa nemačkim novinarima:
– Da li je to kompliment ili kritika? Hoćete li mi objasniti? Oni su se samo pogledali, a Petković je nastavio: Ako “harter Hund” znači jak trening, disciplinu, pošteni rad, onda nemam problema sa tim. Ako je nešto drugo, onda mi recite!
Njemu ovi epiteti nikad nisu smetali.
– Baš sad sam bio sa Feliksom Magatom i smejali smo se tome. On je hteo da me upozna i pozvao me na ručak. Izgleda da smo ipak slični (smeh).
Ne stidi se jugoslovenstva
– Pravi sam Jugosloven, što danas nije popularno. Vidim i pratim sve, bez obzira na to što sam 26 godina u Nemačkoj. Najlepša sećanja imam za taj period, iz igračkog i postigračkog vremena, privatnog života, i sve lepo sam imao u toj zemlji. Ni danas ne krijem ako sam u Beogradu, Zagrebu, Skoplju, a to potenciram i ovde u Berlinu. Tako da ko ima problem sa tim – ima problem sa samim sobom.
Petković kaže da je “slučajno” rođen u Tihaljini kod Grude.
– Majka mi je iz Konjica, a otac je bio službeno lice u policiji, i kako je to značilo česte selidbe, rodio sam se u zapadnoj Hercegovini koju izuzetno volim. Unazad deset godina vuče me želja i idem redovno tamo, iako nemam nikakve rodbine. Našao sam, međutim, mnogo prijatelja kao i u Banjaluci i prihvatili su me kao najrođenijeg.
Posle nekih godinu dana, otac je bio premešten u Konjic, odatle u Glamoč, pa Banjaluku.
– Svi smo išli za njim jer to nije kao ovo sada što je postalo moderno da igrači žive sami, a žene su im u Hrvatskoj ili Srbiji.
Igrao je sve do 1984/85. a onda morao da prestane zbog bolesti.
– U Beogradu sam noć pred utakmicu dobio temperaturu preko 40, doktor je došao u hotel i nekako je snizio, ali sam sutradan igrao i dobio upalu bubrega. To je značilo kraj moje igračke karijere, a kako su se stvari posle odvijale, mogu da kažem da je, ipak, bio splet srećnih okolnosti što sam rano počeo da se bavim trenerskim poslom.
Zvezdani trenuci sa Borcem
U prvo vreme je u Nemačkoj lagano pokušavao da se vrati u formu, ali igra u trećoj ligi nije predstavljala zadovoljstvo. Kad se vratio u Banjaluku, ponudili su mu da vodi mlađe kategorije. Dve i po godine je to uspešno radio.
– Osvojili smo republičko i jugoslovensko prvenstvo sa juniorima, a onda je onaj moj profesor iz gimnazije Pero Janjić napustio Banjaluku i otišao za Zagreb. Pitali su ga ko bi mogao da nastavi da trenira, a on je rekao: “Samo Petko!”
Bila je to 1988. i Petković je sa 32 godine bio najmlađi trener u bivšoj Jugoslaviji. Onda je 1991. došla evropska titula, druga za Borac koji je postao jedini klub u bivšoj Jugoslaviji koji je osvojio dve evropske krune. Trijumf Borca je ušao u rukometnu i sportsku istoriju.
Generacija na okupu
Petković je teško doživeo raspad zemlje, kluba i ideala.
– Za mene su komunisti bili ono što je bio moj otac, a ne prevaranti i prevrtljivci koji su se pojavili…
Klub se raspao: Srbi su otišli u Beograd, Božidar Jović u Zagreb gde je sa hrvatskom reprezentacijom postao olimpijski pobednik.
– I sada se sretnemo u Zagrebu uvek kad odem dole. Drago mi je kad vidim da se stari igrači sastaju, telefoniraju… Imali smo prošlog leta svadbu Nebojše Golića, gde je bilo 15 rukometaša iz generacije, iz svih mogućih krajeva Jugoslavije. Ništa nije srušeno među nama, samo je napravljena pauza.
– Kada smo sleteli u Beograd, došli su ljudi iz Banjaluke da nas sačekaju. Ne znam iz kojih razloga nam nisu dali da odmah idemo kući, a javili su nam da preko 30.000 ljudi stoji u centru i čeka nas. Kad smo stigli u Banjaluku oko ponoći, bilo je još sve krcato na trgu između opštine, doma kulture i hotela Bosna.
Borac je postao najuspešniji rukometni klub BiH svih vremena, jedan od retkih koji nije nikad ispao iz prve jugoslovenske lige kroz sve vreme postojanja – od 1957. do 1991. To je uspelo još samo Crvenoj zvezdi. Rukometaši Borca su, igrajući za Jugoslaviju, osvojili šest zlatnih olimpijskih odličja.
– Bili smo jedini klub u tadašnjoj Jugoslaviji koji je imao stranog sponzora, bili smo sjajno organizovani i kad gledam iz današnje perspektive, sve je izgledalo fantastično. Katastrofa je tek usledila!
“Ić”-kolonija u Nemačkoj
Na pitanje da li je još tada mogao da nasluti ono što će snaći celu zemlju, Petković objašnjava:
– Godinu dana pre rata potpisao sam ugovor sa Štutgartom. Bio sam u Nemačkoj i pravio pripreme za ekipu, a onda otišao po ženu i sinove da odemo na more. Pitali su me: “Da li si ti normalan? Rat je ovde!” Za mene je bilo nepojmljivo da će tako nešto da se desi i u toj meri eskalira.
Iako nije otišao zbog rata, Petkovićev sportski put se otada trajno vezuje za Nemačku. Trenerski put počeo je u Veclaru, nastavio u Gepingenu i zatim Ajzenbahu, a sad je na klupi kluba Fukse Berlin. Priznaje da je bilo teško, jer nije imao uspeha na početku.
Profesor Pera Janjić
Sa 14 godina je trenirao fudbal i bio veoma talentovan za sportove sa loptom.
– Kad sam krenuo u gimnaziju u Banjaluci 1971. slučajno sam otišao na rukometnu utakmicu Borca protiv Medveščaka i to mi se svidelo. Moj profesor Pero Janjić je bio trener juniora – od koga sam inače naučio sve i koji mi je bio drugi otac i za mene najbolji trener svih vremena i prostora. I, krenuo je da me nagovara. Borac je već tada bio dobra evropska rukometna ekipa. Tako sam prešao sa fudbala na rukomet i do danas mi je to ostalo zanimanje, ljubav i sve što ide u paketu.
– Mi koji smo dolazili odavde nismo bili prihvaćeni kao ravnopravni. Sada sam se izborio za nekakav status, ne samo lični, nego i svih koji dolaze sa tih prostora. Nedavno je neko napisao da sam čovek koji je doveo najviše igrača sa Balkana u Nemačku, pored inflacije Skandinavaca. Poznat sam po tome da sam pravio jugo-kolonije u rukometu. To mi se zameralo, govorili su mi “Nećemo toliko “ić”-igrača, a ja sam odgovarao: Pa i ja sam “ić”! Ako možete da trpite trenera Skandinavca sa četiri skandinavska igrača, onda sa mnom morate da trpite i tri “ić”-igrača!”
Ljutnja prolazi, poverenje ostaje
– Moram reći da sam u 80 odsto slučajeva pogodio s izborom igrača. Nisam dao da razočaraju ni mene, ni poslodavca, mada su neki brzo napustili i nisu se zadržali u Nemačkoj. I sad čitam tamo dole po raznim forumima kad napišu za mene nešto. Sreća je da imam mnogo više prijatelja nego takvih. Recimo, sa Draškom Mrvaljevićem, crnogorskim reprezentativcem, imao sam velike probleme, jer nije dobio produženje u Gepingenu. Posle godinu-dve mi se javlja, a ja ga pitam kako može posle onoga šta je pričao o meni. A on će: “Da, bio sam ljut, ali od tebe sam najviše naučio o životu!” Sad je u Izraelu, ima ženu i dete i jednom nedeljno mi se obavezno javi. Eto, to je nešto od čega se naježim. Ili Nikola Manojlović, reprezentativac Srbije, koji je bio poseban tip, ali kad me nazove, to su odnosi koji su se stvarali mesecima i godinama i to ostaje za čitav život. Rukomet prođe, ali poverenje ostaje.
Zaboravite utakmicu
Poznat je kao impulsivan trener, koji gestikulira i ne potiskuje adrenalin na klupi, ali Petković se od toga ne brani:
– Volim takve trenere, mi se tako praznimo. Kažu mi da ne pravim “druk”, ali ja volim da ga pravim, jer ako ga nema, ne možeš da postigneš velike rezultate!
Naveo je primer sa nedavnog nemačkog derbija:
– Pre mesec i po dana smo bili prvi na tabeli i igramo u Manhajmu protiv drugog Rajn-Nekar-Levena. Ako pobedimo, dobri su izgledi da budemo prvaci Nemačke. Nenadić dobije crveni karton – eto šta vam je život – i izgubimo sa 15 razlike. Gledam semafor i samo molim Boga da vreme prođe. Završi se meč, pod strašnim sam stresom i odmah dolazi Skaj da me intervjuiše. Ističem da je to normalno, pošto nikad ne napadam igrače, a onda dolazi šta ćeš da kažeš sutra na treningu. Dolazim, svi pogledi uprti nadole, pitam da li su gledali utakmicu – oni svi ćute. Kažem: Zaboravite tu utakmicu! Ovo je utakmica o kojoj ne treba da se priča! Iznenađeno podižu poglede, i od atmosfere kao na groblju, vidiš širom otvorene oči. I još im pustim da igraju fudbal pola sata umesto uobičajenih deset minuta.
Sada ima četiri Balkanca u “lisicama”. Petar Nenadić je otišao, njegov brat Draško je trenutno bez kluba.
– Draško je sjajan dečko i sjajan igrač, bio sam zadovoljan njime, i čudno mi je da igrači takvog kalibra nemaju ugovore. U košarci to ne može da se desi. On je došao samo da zameni jednog povređenog igrača, i kad se ovaj vratio, za Draška više nije bilo mesta – objašnjava Petković.
Iskustvo se ipak računa
Od decembra 2016. je u Berlinu.
– Mislio sam da nikad više neću dobiti dobar klub. Imam 61 godinu, a u Nemačkoj je sada postalo moderno da su treneri mladi, maksimum 40 godina, moderni, sa laptopovima, da hodaju sa tim statistikama… Iskustvo niko ne računa. Promenili su se menadžeri, došli su mladi i njima je lakše sa mlađim trenerima, a mi smo malo šturi, pravolinijski i ne damo da nam se neko petlja u posao. Verujemo u svoj rad i da ćemo nešto da napravimo – i to ne damo.
Petković objašnjava kako je ipak uspeo da izdominira nad trenerskim japijima.
– Kada me je nazvao Bob Haning i rekao mi da hoće da me vidi u Berlinu, to je za mene bio šok. Šta je sad ovo? Video sam doduše da rukomet pada, da se slabije radi nego pre. Nemačka važi za rukometnu naciju i to je skup najboljih svetskih rukometaša. Ali, oni ne stvaraju nove igrače. U Berlinu su mu rekli da imaju školu i da hoće svake godine da izbace dva-tri mlada igrača u prvu ekipu. Znali su da iz njegove radionice izlaze oni koji su priznati u Evropi i u Nemačkoj. Predsednik kluba Frank Štefel se nećkao i rekao da neće da menja tadašnjeg trenera. Bob Haning me zvao da razgovaramo utroje. Štefel me upitao: Gospodine Petkoviću, zašto hoćete da dođete u Berlin? Odgovorio sam: Pre svega, vi ste mene pozvali, a želeo bih da dođem jer hoću da budem prvak Nemačke! Predsednik je kratko rekao menadžeru: Potpiši ugovor sa njim odmah!
– To je ono što me tera. Nisam se još zasitio, imam energije, volje, osećam se mladim bez obzira na godine – objasnio je Petković za kraj razgovora, iako su te reči bile sasvim suvišne.
Petar Nenadić najbolji na svetu
Kako ste uspeli da ukrotite Petra Nenadića, za koga se pisalo da ne igra kolektivno i da nije bio previše omiljen u ekipi?
– To što me pitate, to su berlinski novinari napisali – da je postao sasvim drugi igrač otkako sam došao u decembru, da se stavio u funkciju ekipe. Igrači se jesu promenili prema njemu, zavoleli su ga… Na kraju krajeva, to što je dobio u Vespremu, ne dobija se svaki dan. Zašto mu to nisu dali pre tri godine kada je dva puta bio najbolji strelac Bundeslige, zašto mu nisu dali takvu ponudu?! Drago mi je ako sam pomogao ne samo da se razvije, nego da malo proširi vidike i donekle promeni igru. Na odlasku mi je rekao: Ostaćemo prijatelji za čitav život. Ti si jedini trener sa Balkana sa kojim imam fenomenalne odnose! To je nešto što mi imponuje, iako sam se na neki način borio da ostane, jer kad jedan trener izgubi takvog rukometaša, to je za njega katastrofa. Šta će biti u februaru, martu, to niko ne zna, ali sam ga podržavao do poslednjeg momenta. Želim mu sve najbolje, a sa mnom šta će biti, videćemo. Pokušaću da nešto menjam u sistemu igre, ali njega je nemoguće nadoknaditi. Rekao sam mu da mi je žao što nisam pre 5-6 godina postao njegov trener, jer bi do sada sigurno bio nabolji igrač sveta!
Piše: B. Božin – Vesti
